Милански едикт је законски акт који су донели цареви Константин Велики и Лициније, а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано)313. године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.
Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже:
Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже: